Quo vadis, Srbijo?

ŽIVOT ODUŽIO SMRĆU!
V. MITRIĆ, 15. oktobar 2007
LOZNICA - Milenko Burmazović iz Velikog Sela kod Loznice, bivši policajac, zaklao je u ponedeljak oko 10 časova na magistralnom putu Loznica - Valjevo, u selu Bređak ispred kuće Dragoslava Tešića, čoveka koji je darovao bubreg njegovoj ćerki Verici! Tešić je prošlogodišnji dobitnik nagrade za najplemenitiji podvig "Večernjih novosti".
Ubica je posle krvavog pira, sedeo na mostiću kraj puta, mirno pušio, i tako sačekao policajce. Određen mu je policijski pritvor.
- Šokirani samo, zaprepašćeni, zatečeni - pričaju Borivoje i Brano, Dragoslavljeva braća. - Neshvatljivo je za zdrav razum da Burmazović zakolje čoveka čije je srce bilo tako široko da bez razmišljanja pokloni bubreg njegovoj ćerki. Sreća je što ubica nije krenuo u Dragoslavljevu kuću, jer su u njegovom ludačkom pohodu mogla da stradaju i deca!
Ubica je, sa suprugom, u subotu bio na ručku kod Tešića. I tada je hteo da maltretira suprugu, ali mu je Dragoslav rekao da to ne čini nikako, a posebno ne u njegovoj kući. Burmazović je bio toliko osion da je nastavio sa pokušajima da suprugu maltretira u gostima. Domaćin je bio prinuđen da pozove u pomoć policiju. To je ovog nasilnika izgleda toliko razljutilo, pa je krvav pir započeo u štali u Velikom Selu gde živi, tako što je hicima iz pištolja ubijao stoku.
Supruga sa kojom ima šest ćerki pobegla je od kuće još u subotu. Milenko se dao u poteru, pa je u automobilu kojim je došao do Tešića policija zabeležila i ogromnu sekiru. Pretpostavlja se da je mislio da je supruga pobegla od njega u porodicu Tešić.
- Čuli smo da je tražio Dragana i pošto je dobio odgovor da je moj brat otišao da kupi hleb, sačekao ga je, a potom mu na putu zadao dva udarca nožem u vrat i u arteriju na nozi. Dragan je na licu mesta ostao mrtav i bespomoćan - priča Borivoje Tešić, Dragoslavljev brat.
Zahvaljujući sinovcu Tešića Željku Tomiću, inače policajcu, ubica je posle krvavog pira ubrzo savladan. Oduzet mu je nož, a potom je i savladan, kako krvavu dramu ne bi nastavio i prema drugim nedužnim ljudima.
Kako tvrde meštani, Burmazović je maltretirao članove svoje porodice, a posebno suprugu. Istragu sprovodi Okružni sud u Šapcu, uviđaj je uradio istražni sudija Živadin Lazić, koji nam je rekao da će biti urađena obdukcija Dragoslava Tešića.
U celom Vukovom kraju vest da je ubijen jedan od najhumanijih ljudi ovog dela Srbije brzinom svetlosti se raširila. Za Dragoslava svi imaju samo reči hvale, pa ne treba pretpostavljati kako na očev zločin reaguje mala Verica koja živi, kako kaže, sa čika Dragoslavljevim bubregom.

NAJAVIO ZLOČIN
KAKO saznajemo, lozničkoj policiji prijavljene su pretnje ubistvom koje je ubica najavljivao od subote i supruzi i čoveku koji je njegovom detetu poklonio bubreg. Nije, međutim, zadržan već je iskoristio mogućnost da krvavi pir i "obećanje" ispuni do kraja na način svojstven samo monstrumima koji se na takav način "zahvaljuju" onima koje je trebalo, ako ništa da poštuju dok su živi.

PRETIO TUŽBOM
LOZNIČKI policajci u ponedeljak oko 13 časova doveli su ubicu Milenka Burmazovića u hitnu službu Zdravstvenog centra "Dr Milenko Marin", kako bi mu osoblje izvadilo krv. To će biti prilika da se zvanično utvrdi da li je bio pod dejstvom alkohola ili ne.
Ubica je bio agilan. Tražio je od policajca koji ga je obezbeđivao da ga zaštiti od slikanja i pretio da će tužiti ako se nešto objavi o njemu. Revnosni policajac zatražio je da izbrišemo snimak ubice iz Velikog Sela.

VELIKO SRCE
NI jednog trenutka se nije dvoumio Dragoslav Tešić, dugogodišnji hemičar u lozničkoj "Viskozi", kad mu se pružila prilika da bude donator bubrega tada jedanaestogodišnjoj Verici Burmazović.
Devojčica je bila veoma bolesna, a njeni roditelji na velikim mukama. Majka Milica je bila narušenog zdravlja, a otac Milenko nije imao odgovarajuću krvnu grupu. Za njihovu mezimicu svaki dan bio je večnost, jedan bubreg je potpuno uništen, a drugi ugrožen cistama. Jedini spas je bila transplantacija.
- Pozvao sam Burmazoviće kući - pričao je Tešić za "Novosti"posle uspešnog operativnog zahvata. - Sreća je bila da sam, prema medicinskim kriterijumima potpuno odgovarao kao davalac. Bio sam srećan i ja, ali i Vericini roditelji kad se sve uspešno završilo.
Sreći roditelja Verice Burmazović, tada nije bilo kraja. Uglas su govorili:
- Takvih ljudi danas je veoma malo. Zahvaljujući njemu, naše dete živi. I ići će u školu, jer zbog bolesti, u četvrtom razredu osnovne škole, njeno školovanje je zaustavljeno.
Dragoslav Tešić je svima koji su ga pitali otkud mu tolika hrabrost govorio:
- Srećan sam što je Verica zakoračila u novi, za nju bolji život.
Zbog svoje velike humanosti Tešić je u akciji "Novosti" - "Najplemenitiji podvig", proglašen za najplemenitijeg.
S. S., Вечерње новости

 

Нешто сам заглибио на факсу. Иако сам давао годину за годином, постао апсолвент у року, ево већ 3 године не могу да завршим факс. Све се скупило: засићење, неправда, лош школски систем, разочарење у струку, корупција, ментално силовање студената, никаква права и још доста тога. С времена на време помислим шта бих све стекао да сам 8 година радио? А овако стећићу диплому која ми неће помоћи да се запослим, бићу го к'о пиштољ и вероватно једног дана умрети на послу, пошто ћу право на пензију стећи тек у 75-ој години. Ипак, није све тако црно. Дуго сам мислио, па шта? Ако не нађем посао у струци, увек могу да постанем пандур. Али та мисао ми је гадљива. Можда чистач улица? И то је поштено занимање. Ипак, овакве вести ми уливају наду у боље сутра. Увек могу да се бацим у политику. Само још не знам у коју странку? Да ли у ове демократске које су углавном спрцале 7 година или у радикале јер ипак они узимају најбољу кинту претворивши скупштину у фирму? Ту се још ломим, а док не уђем у политичке воде предлажем промену Устава и повећање места у парламенту на бар 1000.

Parlamentarne političke stranke podigle su od konstituisanja Skupštine do početka septembra ove godine čak 13.742.535 dinara samo na ime troškova za sednice poslaničkih klubova, otkriva Press!

Naime, prema Poslovniku, osim plata, paušala, dnevnica, putnih troškova i ostalih privilegija, stranke, odnosno njihovi poslanici imaju pravo i na dnevnice i putne troškove i za dolazak na sednicu poslaničkih klubova iako se na tim okupljanjima diskutuje uglavnom o stranačkim stvarima?! Pošto poslanici ne mogu duplo da naplate dnevnice i putne troškove (i za skupštinsku sednicu i za poslanički klub), većina poslaničkih grupa sastaje se u danima kada nema sednica ne bi li tako stekla ekstra prihode.

Stranka/ Br. sednica/ Br. poslanika/ Dobijeni novac/ Po poslaniku

SRS  23  81  8.726.282  107.731

DS    9  64  2.359.359  36.864

SPS  19  16  1.399.773  87.485

DSS-NS  2  47  420.386  8.944

Vojvođani 15  5 413.632 82.726

Manjine  9  6  298.100  49.683

G17 Plus 1  19  100.916  5.311

LDP 1  11  24.087  2.189

 

Текст преносим у целости

Blic komentar

Komentar dana

Ušteda na studentima

U budžetu Srbije za devet meseci uknjižen je suficit od 37 milijardi dinara. Mogao je taj višak biti i veći da je kojim slučajem vlast zaboravila nekoga od korisnika, policiju ili penzionere, na primer.
Bezmalo čitava milijarda dinara ostala je u budžetu zato što je neko zaboravio da dodeli stipendije najboljim studentima u Srbiji. I umesto da buduća elita Srbije ne brine brigu o finansijama, birokratija se hvali viškom u državnoj kasi.
I što je najgore, vlast nema nameru da ovaj propust uopšte ispravi.
Ako ih pitate, svi će se zakleti da je ulaganje u znanje najbolja investicija. Svako iz Vlade će ko pesmicu izdeklamovati da su "nam potrebni mladi i obrazovani stručnjaci". A kad treba pomoći stvaranje mladog i obrazovanog, kad treba obezbediti budućnost Srbiji, onda zaborave da izdvoje sredstva.
Da i ne pričamo kako potrče da pošalju telegram i da se slikaju s pametnom decom koja iz sveta donesu priznanja i medalje. U stvari, promovišu samo sebe, a za mlade ih nije briga.
I posle se čude što najbolji odlaze: važno je da ministar finansija ima plus, da ministar prosvete o stipendijama ne zna ništa, a da premijer i ne pomišlja da ih zbog toga izriba, ne daj bože smeni.

Поздрав свима који су се запитали чему ће овај блог да буде посвећен. Кратко и јасно - свакодневници у Србији.

Одмах за почетак једна тема која је бар мени занимљива, не знам шта ће остали да мисле о њој. Догађај је свеж. Наиме, пре десетак дана дошао ми је у посету брат кога нисам видео готово годину и по дана јер се запослио у Њујорку. Мислим, виђали смо се преко скајпа, ипак је 21. век Али тема неће бити његов долазак и боравак, као ни данашњи повратак назад већ нешто што му се догодило током боравка у Београду.

Наиме, прошле седмице, упутио се у амбасаду САД-а у Београду и то таксијем. Таксисти као таксисти, воле да прозборе коју са путницима, да ли због досаде или због процене муштерије да ли могу да их одеру или "возају" по граду. И тако тај баја за воланом, кад је питао за дестинацију и добио одговор "Америчка амбасада", почиње своју причу. Разговор је текао отприлике овако (таксиста = Т, мој брат = МБ):

Т: Америчка амбасада, а?

МБ: Аха.

Т: Значи путујеш у Америку? 

МБ: Не путујем, ја тамо живим.

Т: Аха. А где, у ком граду?

МБ: У Њујорку.

Т: А све ће то Бин Ладен да поруши.

 

Да се разумемо, нисам очекивао ни да га тај баја хвали, да му даје неку подршку и сл. Ал је.ем му матер, зар није боље ћутати кад немаш шта паметно да кажеш? Епилог свега је да је МБ цео догађај пркоментарисао речима "кад год ми је тешко у Њујорку, сетим се оваквих детаља и одмах ми буде лакше".