Quo vadis, Srbijo?

Текст преносим у целости

Blic komentar

Komentar dana

Ušteda na studentima

U budžetu Srbije za devet meseci uknjižen je suficit od 37 milijardi dinara. Mogao je taj višak biti i veći da je kojim slučajem vlast zaboravila nekoga od korisnika, policiju ili penzionere, na primer.
Bezmalo čitava milijarda dinara ostala je u budžetu zato što je neko zaboravio da dodeli stipendije najboljim studentima u Srbiji. I umesto da buduća elita Srbije ne brine brigu o finansijama, birokratija se hvali viškom u državnoj kasi.
I što je najgore, vlast nema nameru da ovaj propust uopšte ispravi.
Ako ih pitate, svi će se zakleti da je ulaganje u znanje najbolja investicija. Svako iz Vlade će ko pesmicu izdeklamovati da su "nam potrebni mladi i obrazovani stručnjaci". A kad treba pomoći stvaranje mladog i obrazovanog, kad treba obezbediti budućnost Srbiji, onda zaborave da izdvoje sredstva.
Da i ne pričamo kako potrče da pošalju telegram i da se slikaju s pametnom decom koja iz sveta donesu priznanja i medalje. U stvari, promovišu samo sebe, a za mlade ih nije briga.
I posle se čude što najbolji odlaze: važno je da ministar finansija ima plus, da ministar prosvete o stipendijama ne zna ništa, a da premijer i ne pomišlja da ih zbog toga izriba, ne daj bože smeni.

Поздрав свима који су се запитали чему ће овај блог да буде посвећен. Кратко и јасно - свакодневници у Србији.

Одмах за почетак једна тема која је бар мени занимљива, не знам шта ће остали да мисле о њој. Догађај је свеж. Наиме, пре десетак дана дошао ми је у посету брат кога нисам видео готово годину и по дана јер се запослио у Њујорку. Мислим, виђали смо се преко скајпа, ипак је 21. век Али тема неће бити његов долазак и боравак, као ни данашњи повратак назад већ нешто што му се догодило током боравка у Београду.

Наиме, прошле седмице, упутио се у амбасаду САД-а у Београду и то таксијем. Таксисти као таксисти, воле да прозборе коју са путницима, да ли због досаде или због процене муштерије да ли могу да их одеру или "возају" по граду. И тако тај баја за воланом, кад је питао за дестинацију и добио одговор "Америчка амбасада", почиње своју причу. Разговор је текао отприлике овако (таксиста = Т, мој брат = МБ):

Т: Америчка амбасада, а?

МБ: Аха.

Т: Значи путујеш у Америку? 

МБ: Не путујем, ја тамо живим.

Т: Аха. А где, у ком граду?

МБ: У Њујорку.

Т: А све ће то Бин Ладен да поруши.

 

Да се разумемо, нисам очекивао ни да га тај баја хвали, да му даје неку подршку и сл. Ал је.ем му матер, зар није боље ћутати кад немаш шта паметно да кажеш? Епилог свега је да је МБ цео догађај пркоментарисао речима "кад год ми је тешко у Њујорку, сетим се оваквих детаља и одмах ми буде лакше".